Гледам децу, младе, основна-средња школа.
Стоје, седе, ходају — и гледају у телефоне.

Не у дописивање, нити у нешто што их развија.
Већ у бескрајно скроловање.

Само да се види шта је следеће.
И следеће.
И још једно.

Нисам против технологије. Напротив.
Технологија је алат. Моћан, користан, неопходан.

Али оно што ме брине није уређај.
Брине ме навика.

Пажња као нова валута

Пажња тих младих људи више није њихова.
Она је измерена, анализирана, алгоритамски обрађена — и уновчена.

И што је најопасније, од најранијег узраста учи се да буде роба.

Ум који је навикнут на стални стимуланс тешко уме да стане.
Тешко уме да ћути.
Тешко уме да размишља дубоко.

А дубина је предуслов карактера.

Ум се обликује навикама.
Ако се годинама навикава да буде потрошач пажње, а не њен господар, колико ће касније бити тешко да постане стваралац?

Вршњачки притисак и ново „нормално“

Онда долази притисак окружења.

Ако ниси „у току“,
ако не знаш шта је тренд,
ако ниси видео оно што су сви видели — постајеш чудан. Искључен.
Понекад и мета.

Праћење већине постаје услов социјалне интеграције.

И ту се намеће питање:
када та деца постану људи — хоће ли већ бити касно да постану своји?

Слободно време више није исто

Често се чује:
„Пустите децу да буду деца. Нека имају слободно време.“

И треба.

Али данашње слободно време није оно из нашег детињства.
Није лопта на пољани. Није бицикл до мрака. Није разговор испред зграде.

Данас је то простор у који одмах улази алгоритам.

У дигиталном простору не вреба само забава.
Вребају зависност, манипулација, искривљени узори, агресија, па и озбиљне опасности.

Дете не може имати приступ свему ако још није способно да тиме управља.

Шта можемо као родитељи?

Немам велике теорије.

Али имам једно уверење:

Дете мора бити смислено заузето.

Не преоптерећено, нити исцрпљено.
Али укључено у стварни свет.

Кретање.
Спорт.
Обавезе у кући.
Разговор.
Породица.
Одговорност.

Купујемо деци телефоне вредне хиљаду евра.
Да ли смо сигурни да су спремни за оно што тај уређај отвара?

Можда питање није да ли је технологија добра или лоша.
Питање је да ли смо ми спремни да будемо одрасли.

Да поставимо границе.
Да донесемо непопуларне одлуке.
Да кажемо „не“ када је лакше рећи „нека“.

Јер ако ми не обликујемо простор у ком наша деца одрастају — неко други хоће.

И неће то радити због њих.
Радиће због профита.