Улазимо у девету годину живота у иностранству.
И врло брзо по доласку потврдило ми се оно што се често превиђа: највећа добит није новац, како се обично очекује, већ време — и квалитет окружења у ком се то време проводи.

Живимо у градићу од педесетак хиљада становника, тик уз интернационални град какав је Базел. Тај избор није био случајан. Такво окружење омогућава да живот буде квалитетан, функционалан и сведен на оно што је заиста битно. Већина свакодневних обавеза је на дохват руке — тачније, корака или бицикла.

Када кретање постане део дана

Од самог почетка „педалам“ на посао. Сунце, киша, снег, лед — небитно је. Пут до посла, и то у суседну државу, пређем за око двадесет минута по правцу. Та активност прија очима, коленима, уму и плућима, а што је још важније — то није трошење, већ коришћење времена.

Када сам израчунао да у односу на уобичајено путовање у већем граду, колима или јавним превозом, уштедим бар двадесет минута по правцу, дошао сам до упечатљиве бројке: за осам година, то је више од 960 сати. Сати који нису нестали у саобраћају, чекању и нервози, већ су остали на располагању за нешто смисленије.

Исто важи и за здравље

Слично је и са физичком активношћу. Уз седелачки посао, свесно сам тражио начин да кретање буде део дана, а не додатна ставка у распореду. Уместо да на паузи за ручак само променим столицу и ручам, спустим се до теретане одмах поред. Пола сата обавезне паузе и још двадесетак минута приде — и тренинг је завршен. Кући се враћам у слично време као и иначе.

Насупрот томе, класичан одлазак на тренинг по доласку с посла значио би додатних сат и по до два сата. Само на тој разлици, за осам година, уштедео сам више од 550 сати.

Када град ради за тебе

До центра нашег града бициклом стиже се за 7 минута.
До центра Базела за 30.

У таквом окружењу, време се не губи у саобраћају — ни за важне, а камоли за споредне ствари. Временом сам изгубио и толеранцију за застоје, јер сваки од њих значи губитак нечега што се не може надокнадити.

Када бих урачунао све разлике у односу на живот у великом граду, вероватно бисмо говорили о хиљадама сати. О много дана живота „освојених“ избором окружења.

Време има смисла само ако се користи свесно

Али та уштеда има смисла само ако се време користи промишљено:

• да будемо више са породицом,
• да пажљиво и стрпљиво одгајамо децу,
• да радимо на смисленим пројектима.

Јер ако живот посматрамо дугорочно — а пролази брже него што бисмо желели — време је једини ресурс који не можемо повратити. Можемо само да одлучимо како ћемо га користити.

Као што једнократно улагање од десет евра у берзу не значи много, али редовно улагање истог износа током тридесет и више година даје опипљиву вредност, тако и уштеда од пола сата или сата дневно, током деценија, може оставити значајно материјално и нематеријално наслеђе.

Зашто ово пишем?
Можда некоме помогне да другачије планира своје време и живот.
А ако не — онда ништа. Хвала што сте читали. 🙂