Враћам се кући и пролазим поред њиве крај које иначе свакодневно пролазим. Само што је овог пута нешто другачије.
Њива је свеже зелена, у октобру. А међу зеленилом — сунцокрет, управо процветао.

Лепо за око. Али иза те лепоте крије се нешто много важније.

Када земља не остаје „гола“

После жетве, сељак није оставио њиву да стоји празна до пролећа. Одмах је посејао мешавину биљака које служе да озелене тло, да га обогате, заштите и — што је најважније — одморе.
Да земља не стоји гола и подложна ерозији, исцрпљивању и пропадању.

То се зове брига о земљи.

Није спектакуларно. Нема брзог профита. Али има резултат — на дужи рок.

Голе њиве и кратко памћење

Често после жетве видимо голе њиве које тако стоје месецима. Навикли смо. И не обраћамо пажњу.
А онда се изненадимо када чујемо да квалитет земљишта опада, да су приноси све слабији, да цене инпута расту и да се обрадиве површине у свету смањују.

Истовремено, пројекције кажу да ће до 2050. године производња хране морати да се повећа за око 50% да би се светско становништво прехранило.

Земља, међутим, не реагује на пројекције.
Она реагује на однос.

Сунцокрет као порука

Овај сунцокрет у октобру није случајност. Он је показатељ пажње. Поштовања. Свесне одлуке да се мисли унапред, а не само до следеће жетве.

Земља ће нам давати онолико колико јој будемо враћали.
Ни више, ни мање.

Исто правило важи и ван њиве.

Лекција која превазилази пољопривреду

Брига о земљи је, у ствари, огледало односа према свему што нас одржава:
према систему, заједници, друштву, па и према сопственом животу.

Оно што оставимо „голо“ и запостављено — временом ослаби.
Оно о чему се бринемо и у шта улажемо, чак и када се не исплати одмах — врати нам се.

Можда не сутра.
Али сигурно.