Шетња кроз крајолик прошаран рупама увек пуним воде, аутомобилима који блокирају тротоаре којих заправо и нема, смећем и објектима који се тешко могу назвати репрезентативним. Повремено и „гратис туширање“ при проласку аутобуса.
Овако мој брат Андреја и његова Милана у Београду описују пут до Лидла — свега седам до осам минута пешке од стана.

Није ово прича о томе „како нам је тешко“

Али ово није још једна прича о тешкој стварности живота у Србији. О томе бисмо могли у недоглед — неисцрпан је то извор тема. Само што сталним понављањем исте слике не мењамо ништа. Напротив, учвршћујемо је у сопственој свести.

А зар стварност није, бар делом, и стање нашег ума?

Паралелни светови које живимо

Оно што ме заиста запањује јесте паралелна стварност коју смо створили.
Док ходамо „кроз Мордор“, на друштвеним мрежама приказујемо свет луксуза, среће и благостања. Свет у којем се границе непрестано померају — ако се поклања, мора бити велико; ако се слави, мора бити ексклузивно; ако се показује, мора да блиста.

Поставља се једноставно питање:
да ли је скромност још увек врлина?

Или је постала знак „неуспеха“, слабости, па чак и „непоштовања“ према окружењу?

Живот за утисак

Живи се изнад могућности. На зајам. За утисак. За слику.
Аутомобил, бренд, вино, ресторан — постају мера вредности. Не оно што јеси, већ како изгледаш и како представљаш свој живот.

Весеља све чешће личе на полигоне позирања, а све ређе на искрено уживање у музици, друштву и самом поводy.
Дечји рођендани постају такмичења: ко је лепше обукао дете, ко је донео већи поклон, какав је слатки сто, декорација или играоница.

А шта је са стабилношћу?

А размишљамо ли притом здраво о породичној економији и финансијској стабилности?
Колико нас заиста има резерву за непредвиђен трошак?
Колико може да издржи неколико месеци без прихода?
Колико нас гради сигурност — за садашњост, будућност и старост — а колико само тренутни утисак?

Повратак једноставним питањима

Можда је време да се вратимо једноставним, а суштински важним питањима:
Које вредности желимо да пренесемо својој, али и другој деци?
Какав пример остављамо?
Да ли нам је важније да изгледамо „јаче“ — или да заиста будемо стабилнији, мирнији и достојанственији?

Можда су нам потребна весеља где је фокус на људима, а не на месту и декорацији.
Рођендани, вртићи и школе у којима се деца играју, а не пореде.
Поклони који одражавају меру и намеру, а не цену сале или страх од тога „шта ће се рећи“.

Мордор као огледало

Можда тај „Пут у Мордор“ није само опис једне улице.
Можда је то наше колективно огледало.

Јер у таквом окружењу не живимо случајно — у његовом настајању сви, на овај или онај начин, учествујемо.

Док смо усредсређени на себе, на утисак и лични статус, заједнички простор и заједничке вредности полако се распадају.

Можда је време да се од „ја“ поново окренемо ка „ми“.
Јер без тог „ми“, ниједан пут не води на боље место.